Rođena Beograđanka. Kosmopolita. Završila filozofiju. Zadužila srpsku književnost romanima Pada Avala, Psi i ostali, Duša jedinica moja, dramama Urlike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor, Soba na Bosforu, zbirkom pesama Čuvar i pričama razasutim po književnim časopisima i novinama. Uvela u srpsku književnost nov tip književne junakinje. Ostavila nezaboravne i potresne stranice o rušenju zajedničke domovine, iluzija i snova u antratnoj prepisci Vjetar ide na jug i obrće se na sjever. Bila buntovnica s razlogom. Pobuna je bila njen način života, njena poetika. Ulila je svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava. Prijateljevala i družila se - bez granica. Bila je protiv getoiziranja država, naroda i ljudi. Groznićavo povezivala ono što su drugi kidali, od grada do grada, danju, noću... Htela da da dušu za dušu, da bude most makar ona bila ta preko koje će se preći. Nije poznavala podele po naciji i veri. Bila je omiljena u Skoplju, Ljubljani, Prištini, Dubrovniku, Zagrebu, na Krku... Okupljala je oko sebe ljude, ili su se oni okupljali oko nje. Odana i nepotkupljiva. Mrzela je kukavičluk, prezirala trezvenost. Bila je najhrabrija kada se tražila hrabrost a najnežnija kada je trebalo nežnosti. Posedovala je osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih. Bila je Urlike Majnhof i Marina Cvetajeva, istovremeno. Volela. Voljena.
Za jedne je bila rafaleovska madona, za druge botičelijevska prikaza, za treće nimfa jeresi. "Imala je pokret ruke, fine i ozbiljne, koji je podsećao na davne žene sa kamena i nešto crvene zemlje unaokolo, naročito kada je držala cigaru, lik koji kao da se uvek nalazio nad svećom, osvetljen, ozaren i upitan, lep i elegantan, na kraju neke okomice, uzbuđen, moderan. Taj sklad arhetipa i svih slojeva modernog civilnog sveta bila je i Biljanina kretnja, hod način sedenja. Osobeno i obdareno." Borka Pavićević

"Muza opozicije, spremna da čeka ispred zatvora, viče ispred suda, trči ispred tenka, da natpuši svaku belu noć i natpije uobičajeni muški sastav tri beogradske kafane, Biljana Jovanović je bila osetljiva na more, boje, usamljenike, na starce, na sve što je nematerijalno... Označila je srpsku književnost sedamdestih i osamdesetih godina nizom književnih provokacija u formi, politici i životu književnosti. ... Srpska književnost izgubila je svog možda jedinog pravog buntovnika, u trenutku kada se završava doba velike nestašice buntovnika. Buntovnik je bio buntovnica..." (Svetlana Slapšak, "Časno svedočanstvo", Vreme, 16. mart 1996)

"...Bila je duša borbene beogradske inteligencije, i ne samo ovog dela sveta. Širom Jugoslavije, one predratne, svuda je primana kao uzdarje pameti i lepote, kao osoba retke čestitosti i duhovnog zdravlja. Poznata po oštrom jeziku koliko i po britkoj pameti, nije podnosila poluinteligentne, u umetnosti, pre svega. U načinu borbe, u izricanju stavova, skoro je šeretski izlivala srdžbu o trivijalnosti, kiču i primitivnosti kulture i politike. Bljuvala je vatru sva nasmešena u brk tmastim nacionalistima svih uzrasta i zavičajnog opredeljenja. Neprijateljima je smatrala sve one koji su uskraćivali slobodu, slobodu mišljenja i delanja." (Zorica Jevemović, Leti u goru kao ptica, Nova nada, br.486)

"Posedovala je visoke zahteve odlučnosti, iskrenosti i posvećenosti koje su imali da zadovolje njeni prijatelji i njene knjige. Kod nje nije moglo nekažnjeno da prođe nikakvo "vađenje" i "šminkanje", nikakvo "odrađivanje" i otaljavanje. Mrzela je vickaste i trezvene, rezervisane i sentimentalne, stručnjake i hohštaplere, a volela te je ako umeš da se izložiš riziku - da otrpiš diranje u "živu ranu". Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao." (Ivan Čolović, "Sveća za Biljanu", Naša Borba, 16-17. mart 1996)

"...Biljana je bila slobodna, uvek je birala, osim u onom delu pitanja slobode koje Hamlet formuliše jednom i zauvek - 'Vi mi ne možete oduzeti ništa što vam ja ne bih dragovoljno dao, osim život svoj'. Rešena i odlučna da izvrši svoju slobodu, Biljana je bila nezaustavljiljiva u odbrani slobode drugog i drugih. Objavila je preki nalog duha vremena da je junaštvo braniti drugog... Jedna njena drama zove se Leti u goru kao ptica, a druga Centralni zatvor. Između te dve teme sažeo se i sumirao Biljanin život i poetika najplemenitijeg subverzivca, onog, naravno gde je romantizam u žestokom smislu plaćen nesanicom i bolom. (Borka Pavićević, govor na sahrani Biljane Jovanović, 13. marta 1996. godine na Novom groblju u Beogradu).

BUNTOVNICA S RAZLOGOM

Biljana Jovanović će biti upamćena kao jedna od beskopromisnih buntovnica stasalih još 1968 da bi potom uvek bila u jezgru beogradske intelektualne javnosti koja se borila za građanske i ljudske slobode. Bila je potpisnica svih peticija nastalih sedamdestih i osamdesetih godina protiv represije i mitova komunističkog režima. Bila je među prvima kada je trebalo braniti "šestoricu" u Beogradu i "četvoricu" u Ljubljani, Šeksa ili Paragu u Zagrebu, Šešelja ili Izetbegovića u Sarajevu, ali i sve druge koji su odgovarali zbog zloglasnog čl.133. Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda osnovanog 1982. u odbranu pesnika Gojka Đoga u UKS u Francuskoj 7, tada najslobodarskijoj adresi jugoistočne Evrope. Među branjenima, prvi put je tada bio i Adem Demaći, za koga je Odbor za umetničke slobode tražio oslobađanje iz zatvora, u kome je ležao već 28 godina. Biljana Jovanović je bila predsednica prve nevladine organizacije - "Odbora za zaštitu čoveka i okoline" osnovanog 1984. godine takođe u Francuskoj 7. Godine 1987, dok su dugi u istoj Francuskoj 7 na protestnim večerima držali zapaljive govore o Kosovu ona je organizovala tribinu o članu 133 - neprijateljska propaganda, prekršaju poznatijem i kao "delikt mišljenja" ili "verbalni delikt". Devedesetih bila je medju osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Bila je inicijator i učesnik svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona...1992. osnovala je LUR (Leteća učionica, radionica) za kulturno i intelektualno povezivanje negdašnjeg jugoslovenskog prostora . Dok su drugi ratovali uspelo joj je da u Mariboru, Skoplju, Titogradu, Beogradu i Prištini spoji slobodnomisleće ljude.

O DELU

Proza Biljane Jovanović može se vezati za ono što Aleksandar Flaker naziva "proza u trapericama" ili jeans proza, ali takođe i za ono što teorijski nazivamo ženskim pismom a čija je prva praktična realizacija tog pojma u našoj literaturi bila Pada Avala.
Pojava Biljane Jovanović na knjževnoj sceni kasnih sedamdestih bila je pravo osveženje u jednom već poprilično zagužljivom ambijentalnom provincijskom prosedeu tada favorizovane tzv. stvarnosne proze, isto toliko i šokantna zbog sadržaja kojeg je sa sobom donosila necenzurisanim jezikom slobodne, savremene, osvešćene žene. Biljana Jovanović je malograđanskom miljeu i predrasudama vezanim za žensko pisanje suprostavila odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i pre svega slobodu izricanja onoga što je predstavljalo tabu za društvene, ideološke, seksualne konvencije i norme. Ona je romanima Pada Avala i Psi i ostali u našu literaturu uvela nov tip književne junakinje kakav do tada nismo imali. To su bili likovi drugačijeg senzibiliteta i drugačije psihostrukture, od one koje tradicionalno vezujemo za ženu, pa i književnu junakinju. Biljana Jovanovic je stvorila urbanu, emancipovanu, buntovnu, nekonvencionalnu i pomalo neuroticnu ženu-devojčicu nasuprot do tada poznatim modelima književnih junakinja - milica-dugih-trepavica.

"Biljana Jovanovic stupila je u srpsku književnost kao pojava koju ta književnost nije nikada imala, čak ni sedamdestih godina, kada su takve drske devojčice iskakale u francuskoj, engleskoj, američkoj književnosti. Devojčice u literaturu unose inat, razornu erotiku, nov jezik, nova pravila, naročito kad blono ruše stara pravila. Kada je objavila svoj prvi roman Pada Avala, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika, nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja."( Svetlana Slapšak, In memoriam, ProFemina, 5-6, 1996).

Trećim romanom Duša jedinica moja Biljana Jovanović proširuje svoje tematsko interesovanje fokusirajući rasulo jedne velike porodice kroz društvena previranja i istorijski metež, tako ulazeći u "muški" književno-politički rezervat da bi dokazala da i u tome nije ništa manje vična.

"Svaki od tri Biljanina romana na svoj način bio je izraz hipersenzibilnog, ali veoma preciznog, ogoljujućeg do bola pogleda na svet, i osnovna jedinica svakog je ljudska duša, sa svih strana stešnjena, varana, ubijana, razapinjana, ugrožena genetikom, drugima, samodestrukcijom, prošlošću, sadašnjošću, budućnošću. Duša, neuhvatljiva i nevidljiva mera svih stvari, sveobuhvatno Ništa ravno Svemu..." (Ljiljana Šop, Dok je neznanog junaka, Avala ne sme pasti, ProFemina, br.7, 1996.)

Postoji, međutim, i jedna druga ravan na kojoj se rana proza Biljane Jovanović danas čita kao aktuelno štivo. Energija pobune koju nose njene junakinje bila je artikulisana u vreme kada je jedna mlada, obrazovana generacija tražila svoj put nasuprot nerazumevanju svojih roditelja. U sedamdesetim godinama, ta se pobuna mogla prevoditi u termine očekivanog generacijskog jaza. U devedestim godinama, međutim, dubina tog nerazumevanja pokazala je svoju pravu meru. Simbolički govoreći, dok su studenti (dakle, deca) demonstrirali na Terazijama 9. marta 1991. godine, pokušavajući da preokrenu zastrašujući tok zbivanja koji je vodio u rat, neki drugi demonstranti (uglavnom starija generacija, dakle, očevi) su bili na drugim demonstracijama, na Ušću, podržavajući politiku koja će uskoro njihovoj sopstvenoj deci doslovno ugroziti budućnost. Energija pobune koju nose likovi Biljane Jovanović ista je ona energija koja je izašla na Terazije, i koja je potom vodila samu Biljanu Jovanović da piše, govori, protestvuje protiv neslobode, nacionalizma, mržnje, rata, bezumlja, od sredine osamdesetih sve do svoje prerane smrti, 1996. godine.
Ta pobuna nije bila samo generacijska, ona je bila i duboko rodno obeležena, duboko ženska, o čemu jasno svedoči knjiga Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (Beograd, 1994). Re? je o zbirci pisama koje su četiri žene, četiri spisateljice, Rada Iveković, Biljana Jovanović, Maruša Krese i Radmila Lazić, slale jedna drugoj u vreme kada su mržnja i rat zagospodarili na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
"Ova knjiga nastala je od pisama faxiranih između Ljubljane, Berlina, Beograda i Pariza... od početka juna 1991. godine, do kraja novembra 1992. godine, uprkos svim blokadama" stoji na njenom početku. Sama knjiga, kao i sve one akcije otpora koje se pominju u njoj, rezultat je iste one energije nepristajanja na laž, uskogrudost i samoobmanu koja karakteriše junakinje Biljane Jovanović. Da je Biljana Jovanović svoje junakinje smeštala u okvire devedesetih, one bi takođe bile na ulicama u nekim ključnim trenucima novije istorije, govoreći protiv mržnje, rata i zločina. Danas, ta energija pobune govori o potrebi da se uvek iznova postavljaju kritička pitanja o tome gde živimo i kako živimo, pitanja o odgovornosti za ono što se radilo i što se radi u naše ime, o tome kako mi želimo - ili bolje - ne želimo da živimo svoje živote. (Jasmina Lukić, u pogovoru novom izdanju romana Pada Avala)

Bibliografska beleška

Biljana Jovanović je rođena 28. januara 1953. godine u Beogradu, umrla je 11. marta 1996. godine u Ljubljani, a sahranjena je 13. marta na Novom groblju u Beogradu

Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Objavila je zbirku pesama Čuvar (1977), romane: Pada Avala (Prosveta, 1978 i Nezavisno izdanje Slobodan Mašić, 1981), Psi i ostali (Prosveta, 1980) i Duša jedinica moja (BIGZ, 1984), drame: Ulricke Meinhof (osnova za predstavu "Stammheim", SKC, Beograd, 1982, reditelji Ljubiša Ristić i Nada Kokotović), Leti u goru kao ptica (Atelje 212, Beograd, 1983, reditelj Zoran Ratković), Centralni zatvor (Naroden teater Bitola, 1922, reditelj Vlada Milćin) i Soba na Bosforu (objavljena u ProFemini br.1, Beograd, 1996).

Objavila i zajedničku antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić (nemačko izdanje za Suhrkamp 1993. i 1994. u ediciji Apatridi, Radija B92 u Beogradu).

Tekst napisala i priredila Radmila Lazić

Štampaj