(ili: "Samo Bog sveti zna...")

La Nona Ora (1999), skulptura/instalacija Maurizia Cattelana, izazvala je jedan od najpoznatijih novijih skandala u svetu umetnosti kada je bila izložena u varšavskoj galeriji Zacheta. Na crvenom tepihu Cattelan je položio voštanu figuru Pape Jovana Pavla II prignječenu velikim kamenom, t.j. "meteoritom" koji je sleteo kroz staklenu tavanicu galeriju. Halina Nowina-Konopka i Witold Tomczak, poslanici poljskog parlamenta i članovi Katoličke nacionalne partije, odlučili su se da krenu u odlučnu akciju protiv ovakve blasfemije i uklone ozloglašeni meteorit sa Papinih ledja. (Zadatak je bio težak jer, po rečima samog Tomczaka, meteorit nije bio od stiropora kako je on to očekivao.) Osim uobičajenih anti-semitskih komentara na račun Ande Rothenberg, direktorke galerije, dvoje poslanika su se zapitali: "Kako bi bilo kad bi u Nacionalnoj Galeriji Izraela bila izložena figura Velikog Rabina skršena stopalima Staljina ili Jasera Arafata?"

Osim što ovakva izjava još jednom upućuje na identifikovanje alijanse komunista i Arapa kao sinonimne za "čisto zlo" (mogućnost da bi recimo Hitler bio taj pod čijim stopalima bi Rabin mogao takodje da bude smrskan ovde se ne pominje), postavljeno pitanje je na mestu: zaista, šta bi bilo kada bi se sličan rad izložio negde drugde? Novi rad Živka Grozdanića, Meteorska kiša, zamišljen je upravo kao realizacija ove mogućnosti ili pretnje. Radi se o replici, odnosno aproprijaciji Cattelanovog rada pri čemu je figura Pape zamenjena figurom srpskog Patrijarha Pavla. Radi se dakle o projektu koji ni na koji način ne krije želju da izazove skandal - odnosno da upravo progovori iz ozloglašene pozicije za koju bi mnogi obazrivi čistunci rekli da je "dnevno-politička" - i o radu za koji se slobodno može reći da je plagijat, puko ponavljanje, preuzimanje, kopiranje već postojeće umetničke ideje. Sve ono najgore što se može zamisliti u polju "obezduhovljene" savremene umetnosti može se prepoznati u Grozdanićevom radu: skandal koji je sam sebi cilj, neoriginalnost, nedostatak mere i uvredljiva šala. Grozdanić ne samo da preuzima Cattelanovu instalaciju već i čitav diskurs koji je prati: on priziva sve ono što je već poznato na relaciji izmedju individualne provokacije i ideološkog sistema. Svi ovi razlozi da se Grozdanićev rad u potpunosti ignoriše upućuju na razvijeni sistem ideološke zabrane i samo-po-sebi-razumljive nedodirljivosti nekih tema. U odbranu ovog rada upotrebiti floskulu o "slobodi umetničkog izražavanja" nema nikakvog smisla jer ovde se više radi o "prisili" nad umetnikom da ovako nešto izvede, a ne o slobodi. Prisila je društvena. Ona je proizvod nužnosti da se konačno pogodi središte paternalne/patrijarhalne nedodirljivosti.

Kao što je i inače slučaj sa Grozdanićevim radovim, i ovaj govori jezikom alegorije koja se pojavljuje kada je jedan tekst "dupliran" nekim drugim tekstom, odnosno kada se jedan tekst čita kroz neki drugi tekst. "Alegorijski impuls", kako je svojevremeno pisao Craig Owens, ne stavlja naglasak na "stvaranju slika" već na njihovom "konfiskovanju", kao što i nove mogućnosti tumačenja bazira na konfiskovanju postojećih. Pojmovi alegorije i aproprijacije su slični jer se tiču načina "prisvajanja" odnosno usvajanja nečijih ideja i njihovih konsekvenci zarad sopstvene primene i u okvirima novih i specifičnih situacija.
Jer, zamislimo samo kako različita bi tumačenja bila ako bi se u Srbiji izložio Cattelanov "original" sa Papom od onih koje može izazvati Grozdanićeva "aproprijacija" sa izmenjenim "glavnim junakom". A opet, s druge strane, radi se istovremeno i o jednom te istom delu koji pripoveda priču o "univerzalizmu" jednog fiktivnog dogadjaja.

Kakve pretpostavke Grozdanićev/Cattelanov rad/radovi koristi/e i aktivira/ju? Kakav dogadjaj se zapravo ovde opisuje? Zamislimo za početak mogućnost da nekom zaista meteorit padne na ledja. Naučnici ovde daju različite procene. Dok je za neke verovatnoća dosta velika, 1 u 20.000, s obzirom da godišnje na zemlju padne oko 5.800 meteorita teških bar 100 grama, iskustvo nas uči da je ozbiljnih incidenata u novije vreme bilo relativno malo. U prošlom veku najpoznatiji je bio dogadjaj u Tunguski u Sibiru kada je 1908. od pada meteora bilo sprženo oko 2.000 kvadratnih metara šume, iako su zbog retke naseljnosti u tom području zabeležene samo dve ljudske žrtve. Novembra 1954, gospodja Anne Hodges povredila je kuk kada je kroz krov njene kuće u Alabami sleteo meteorit prečnika 4 metra. Slično se dogodilo i Joséu Martinu čiji je automobil na putu blizu Madrida bio pogodjen, ali je on kao i gospodja Hodges ostao nekim čudom živ. Bilo je i drugih takvih zabeleženih dogadjaja ali kada je reč o smrtnom ishodu možemo pomenuti samo jednog psa pogodjenog u Egiptu 1911.

Pa, ipak pretnja postoji i mi tu izgleda malo šta možemo da učinimo. Meteorit je tako ili proizvod čiste slučajnosti ili domen "božje volje" a njegova putanja ili dokaz kosmičkog haosa u kom smo se igrom slučaja obreli ili jedan od onih "čudnih puteva gospodnjih". Zato su i zapadna i istočna crkva prišli fenomenu meteroita s velikim oprezom i strahopoštovanjem. Meteorit koji je 1492. pao u alzaškom gradu Enzishajmu sačuvan je u lokalnoj crkvi nakon što je zvanično doneta odluka da se tu ipak radi o "dobrom predskazanju". Slično se dogodilo nešto ranije, 1421, u Velikom Novgorodu u Rusiji, gde je kamen sačuvan u okviru manastirskih zidina. Ovaj dogadjaj je pak poslužio kao upozorenje zabeleženo u manastiru rečima: "Kroz strah od takvih strašnih pripovesti naučićemo da činimo dobro i da se pridržavamo božjih zapovesti i onda ćemo biti blagosloveni". Bog ima svoje razloge. Uostalom nije li padom onog strašnog meteorita na Jukatanu Bog već jednom realizovao projekat smaka sveta zbrisavši svet dinosaurusa (kao očigledno veliku prepreku za budući razvoj ljudske civilizacije) i otpočeo stvaranje života iz početka? I danas se koncept smaka sveta može ponajbolje vizuelizovati kao udar nekog kosmičkog tela na planetu zemlju.

Dakle, da li je meteorska kiša koja je za sada pogodila Papu i Patrijarha (a ko zna kome sve se ovo još može dogoditi) rezultat božje volje ili čiste slučajnosti? Da li Grozdanić i Cattelan progovaraju iz pozicije hrišćanskog kreacionizma i tako nam saopštavaju da je pad meteora neka vrsta božje kazne ili pak govore iz suprotstavljene materijalističke/evolucionističke pozicije i saopštavaju nam da su Papa i Patrijarh samo slučajne žrtve jednog opšteg haosa koji se dogadja u kosmosu nad našim glavama? Uzeti prvu poziciju kao determinantnu upravo bi značilo strašnu osudu božjih predstavnika na zemlji, dok zauzimanje druge pozicije svedoči o nemanju nikakvog posebnog plana, o pukoj koincidenciji. Nije li zanimljivo da i Papa i Patrijarh kao da uspevaju da podnesu težak teret na ledjima, da prkose sili puke materije grčevito se držeći za svoje crkvene insignije čime njihova vera nadjačava sva iskušenja prirode i kosmosa? Može li se ovaj rad čitati kao afirmacija istrajnosti vere i same institucije crkve čak i u kritičnim tačkama suočenja sa besmislom slučajnog dogadjaja, odnosno kao još jedno iskušenje, mučeništvo kom su izloženi oni koji veruju u ovom današnjem materijalističkom svetu kontaminiranom evolucionizmom? Pa, svakako da ne može.

Medjutim razlog zašto ovaj rad ne može tako da se čita ne leži u izgledu samoga rada i njegovim interpretativnim potencijalima, već u samom društvu u kome ovaj rad nastaje ili biva izložen. Radi se o društvu u kome je uloga klera sve značajnija, u kom se dovode u pitanje mnoga nasledja modernosti i sekularne emancipacije, u kome pravoslavno hrišćanstvo sve više ima status državne religije, u kome sveštena lica imaju posebnu vrstu imuniteta, u kome crkva igra posebnu ulogu kočničara društvenih reformi, u kome se o odnosu klera i raspirivanja nacionalne mržnje i ratova još uvek zvanično ništa ne govori, u kome crkva veliča one svoje ideologe koji su zauzimali otvorene fašističke pozicije, u kome jedino crkva i dalje nastavlja medjuetničke sukobe tako što ne priznaje svojim sestrinskim crkvama pravo na autokefalnost, u kome sveštenici bacaju anateme na proizvodjače kobasica a mladi bogoslovi se pridružuju fudbalskim navijačima u premlaćivanju homoseksualaca, u kome je crkva simptom pasivnosti, fatalizma i neodgovornosti koji su duboko zahvatili čitavu zajednicu. Samo otuda se ovaj rad može čitati kao neki nasilnički gest nad simboličkim autoritetom crkvenog poglavara, kao izraz radikalne nemoći da se savladaju tradicionalni tabui i proizvede reakcija. Da li će reakcije biti kao u poljskom slučaju, ili će se pak crkva i zabrinuti poslanici opredeliti za "mudru" strategiju ignorisanja ostaje otvoreno pitanje. Govor o ovom radu tek predstoji i samo Bog zna hoće li umetnik i njegova bratija goreti u paklu. Ukoliko je Grozdanićev rad replika Cattelanovog, da li će i ovdašnje reakcije biti replika onih u Poljskoj? Originalnost ovog neoriginalnog rada leži upravo u ovoj neizvesnosti.

Branislav Dimitrijević

Štampaj