Centar za kulturnu dekontaminaciju, Birčaninova 21

Sreda, 16. maj, 19h

Filip Matić
NEMAČKI U STO LEKCIJA
Otvaranje izložbe

O autoru >>>

Filip Matic je umetnik iz Beograda, nastanjen u Oslu (Norveska) gde je u poslednjih desetak godina ostvario veoma uspesnu karijeru dizajnera i art direktora. Paralelno sa tim i sve intenzivnije Filip Matic izlaze svoje slike, uglavnom velikog formata. Nekoliko puta je izlagao samostalno u Beogradu (Galerija Zvono i Galerija SKC) i Oslu (Galerije Semmingsen i Matic), kao i na grupnim izlozbama u Nemackoj, Austriji, Srbiji, Norveskoj. Njegovi radovi nalaze se u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u SAD, Norveskoj, Srbiji, Kanadi, Nekmackoj.

Iz teksta Ivana Pravdica, katalog izlozbe >>>

Žan Žene nas je, davno li to beše, učio da je svaka tehnološka novina oslobađala umetnički medij od realnosti. Fotografija je tako oslobodila slikarstvo od nužne faktografčnosti. Film je oslobodio fotografiju od potrebe za beleženjem trajanja. Televizija je oslobodila film od trenutnosti dokumenta. Internet je oslobodio televiziju od necenzurisane vesti. Svi navedeni postslikarski mediji snažno su se borili i slavili osvajanje nečeg imanentnog slikarstvu – višebojnosti. Od foto papira preko celuloida do ekrana. Sve u slavu invazije bojenih slika koje šareno maskiraju sivilo svakodnevnice. Sivilo asfalta i betona, sivilo i prljavštinu prirode i društva, sivilo i mutnoću osrednjeg javnog mišljenja - svi mediji uz pomoć boja bivaju oslobođeni realnosti postojanja, jer mi čemo uvek radije gledati kaleidoskopsku razglednicu. Svedoci smo da je u “društvima spektakala” po Gi Deboru i “društvima statista” po Nikolasu Buriou, i sama realnost oslobodila sve nas od sebe – i od nas samih i od same realnosti. A šta to beše realnost? Bora ćosi}, jedan od najboljih jugoslovenskih pisaca i prevodilaca, izganik nigde druge do u Nemačku, učio nas je da je “stvarnost isuviše estetizantna”, da je mučno, pa i nepotrebno estetizovati je. Zato je iznenađujuće, šokantno čak, naći se pred “klasičnim” slikarskim delima dovoljno impozantnih dimenzija (da se može u njih kročiti), a koja su crno-bela. Pardon, ne crno bela, jer ni život nije crn i/ili beo, već klizi i zapinje beskrajnim spektrom sive ili već kakve druge monohromije. Zato dela nisu stilizovana, estetizovana, autorski pečatirana, likovno ukalupljena, već obično precizna i stravično zasivljena, bašonako kako naše oči ne pristaju da vide svet. Na slikama je još nešto što ne vidimo u svakodnevnim prizorima. Bauk tekta. I to strašan koncept ove nemani, pa još i na nemačkom jeziku. Naslov dela istovremeno je i podnaslov.

Štampaj